Iako je jedna od prvih priča u kojoj se tematizuje fenomen ogledanja vezana za muškarca, budući da je ispričana u okviru antičkog mita o prelepom mladiću Narcisu, koji, pošto je ugledao svoj lik u vodi, umire opčinjen soptvenom lepotom, ogledalo je postalo neizostavni pribor u ženskoj torbi. Kao, uostalom, i fenomen narcizma, koji se zbog Frojda vezuje za žene, što potvrđuje i epizoda sa oholom maćehom u čuvenoj bajci o Snežani i sedam patuljaka.

Ogledanje je bilo jedan od najstarijih fenomena koji se dovodio u najbližu vezu sa magijskim moćima, koje su se, opet, pripisivale fantazmu dvojnika. Odrazne površine, od vode, do stakla i kasnije ogledala, uvele su kao temu zastrašujuću ideju drugog Ja, koje se pojavljuje i nestaje, predstavljajući, u neku ruku, materijalizovanu sliku duše, to jest onog dela čoveka koji je bio u dosluhu sa nedokučivim svetom moćnih sila.
I mada su istočnjačke kulture - kineska, japanska, indijska ili islamska  - ogledalo simbolički dovodile u vezu s najuzvišenijim konceptima Istine, Božanstva, Otkrovenja ili Mudrosti, inkorporirajući ovaj predmet u samo središte kako svojih hramova tako i svoje filozofije, zapadnoevropski svet je, uplašen idejom o iskušavanju kojim đavo preti smrtniku, kontakt sa ogledalom, prepuštao samo posvećenima.
 
Tako, dok su žene Istoka usvojile ogledalo kao deo svoje opreme, što je rezultiralo dugom kozmetičkom i zavodničkom tradicijom u okviru ovih kultura, dotle su njihove vršnjakinje, Evropljanke za svoju lepotu mogle još jedino da veruju na reč aktuelnim udvaračima.

Razvoj trgovine, koji je omogućio slobodnu konkurenciju i cirkulaciju kapitala, naporedo sa pomaljanjem prosvetiteljskih ideja, uslovio je rađanje individue, koja je, prirodno, shvativši da se razlikuje od drugih, poželela i da vidi na koji način se razlikuje. Tako su ogledala, nekada rezervisana samo za kuće plemstva ili bogataša, počela da ulaze u  domove običnog sveta, postajući ne samo ukras enterijera nego i privatni predmet, nezaobilazno pomagalo u građenju ličnog identiteta.

Kako je lep izgled prepušten ženama, ogledalo, na koje se bacao poslednji pogled pred izlazak napolje, u umanjenoj verziji, u srebrnom ili zlatnom ramu, katkad optočeno i dragim kamenjem ili ukrašeno monogramom, prešlo je u žensku tašnicu.

Iako je ovaj tipično ženski predmet, koji se danas nalazi na poklopcima pudera, senki ili rumenila za obraze, u najdirektnijoj vezi sa razvojem kozmetičke industrije koja je obavezivala žene da našminkaju usta i da povremeno poprave šminku, ima indicija da se može tretirati i kao svojevrsni test-predmet.

Naime, sve žene je mogućno podeliti na dve grupe: na one koje nose ogledalce u torbi i na one koje nemaju tu naviku. Kao što pretpostavljate, za ove druge bi psiholozi rekli da imaju veći stepen samopouzdanja. Izgleda, međutim, da se prve, sklone erotskom popravljanju ruža na javnom mestu, uz pomoć ogledalca, više dopadaju muškarcima. Očigledno iz oba razloga.

Zorica Tomić